Народни плес: Између слободе и правила
Од давнина, људи су имали потребу да плешу. Тиме су се бранили од страха. Уз игру су и певали. У срећи, у немаштини, за кишу, за сушу, за живот. Плесање спаја људе јер је оно исконска потреба. И данас волимо да пустимо тело да се слободно креће у ритму музике. Сама игра развијала се вековима, тако су настали различити плесови који су обогатили људску природу. Свако поднебље донело је нешто, па се зато, када неко спомене Јужну Америку, одмах сетите самбе и карневала. Од грациозности и савршености балета, преко неформалног хип-хопа и одласка на рејвове, плес као да је дотакао највећу строгост облика и највећу необузданост покрета. Наш фолклор је спој слободе и правила. Јасна форма, научен корак и одређени стил, али ту је и слобода покрета, осећај за сцену, осмех, глума и преношење осећања публици. Истовремено, кораци су увежбани, али наше народне плесове одликује то нешто неухватљиво што се у свету цени. Нема веће слободе од ирационалног ритма седам осмина и наглих прелома, пауза и синкопа које, ако их не осећате у души, не можете ни да одиграте.
Народни плесови могу бити веома узбудљиви на сцени. Због брзине покрета, самих корака и фолклору својствене акробације. Нек’ сремска тамбурица и сламнати шешири дочарају весеље Војводине, жута марама и звук фруле чаролију и лепоту планина истока, свилене димије пожуду и ватреност југа, а вез на кецељама цветне ливаде Шумадије – душе Србије! Многи плесачи савремених плесова потекли су из фолклора. Ширењем видика дошли су до неких других врста плесова, али ни дан-данас не заборављају фолклорашке дане. У свету постоји чак и посебна врста позоришта и театарских института на којима се проучавају народне игре из света, па и наше. Постоје и они којима је дружење уз фолклор обележило младост, као и они који путују по свету као професионални играчи фолклора.
Та љубав која се роди у теби, та пријатељства и искуства која стекнеш непроцењиво су благо. Концерт! Све ти се чинило мирно до пре неколико секунди. А онда, почиње да се појачава бура у стомаку, чекаш да оркестар засвира твоју игру и у том часу када крене музика, више ништа није важно. Коначно си на сцени, не сећаш се шта је било пре, не занима те шта ће доћи после. Осећање као на врху света, није ни сан, није ни јава. Сви се окрећу у истом такту, један, два, три. Промичу шарене хаљине и насмејана лица, један, два, три. Затим као да сви у публици нестају, сви се стапају у шаренило. Остају само музика, такт и кораци. А затим све то нестаје. Остаје само осећање, само занос и радост. Радост плесања, плес живота и тако живот постаје – радост!
Ношње
Народна ношња шумадијског округа обилује детаљима и можда јој управо то даје драж каквом одише.
Мушку Шумадијску народну ношњу чине:
Шајкача (војничка капа), као део војне униформе уведена је у употребу после српско-турских ратова. То је један од најкарактеристичнијих делова мушке народне ношње у Србији с’краја 19.века. Јелек (фермен) је прслук израђен од вуне или одбаршуна , облачи се преко антерије. Богато је украшен везом од свиленог гајтана, са биљлим и геометријским мотивима. Антерија (врста кратког капута), облачи се преко кошуље и сеже до испод струка. Предњи делови се преклапају један преко другог. Антерија је израђена од тамно плаве боје и спреда укарашена везом од свиленог гајтана. Кошуља се углавном израђивала од памучног платна, до средине бутине, разрезана на прсима, са малом крагном и порубима а рукави се завршавају манжетнама (таслице). Облачи се до тела у увлачи у панталоне. Панталоне су обично биле од маслинастосивог шајака (врста матерјала).Преузете су из војничке униформе. Карактеришу их уске ногавице . Народ их још зове панталоне на брич. Појас( тканица) изаткан је од разнобојне вуне и опасиван је неколико пута око струка, с’тим да се крај појаса са леве стране испусти низ бедра. Чарапе се носе преко панталона и сежу до испод колена. Плетене су од црне вуне и на горњем делу украшене везом разнобојне вунице (цветна лозица). Опанци (ђонаши) израђивали су се од штављене говеђе коже са јако дебелим ђоном и нарочитим врхом (кљуном) који представља украс опанка. Опанак се фиксирао за ногу каишевима који су ишли око чланака. |
Женска народна ношња
Женска народна ношња састоји се од кошуље, сукње, јелека и кецеље. Кошуља је увек била израђена од лана, те је стога била врло пријатна за ношење. Предео око врата и рукава је био затворен и живописно украшен фином чипком, најчешће у црвеној боји Сукња је обавезно била тамније боје од кошуље и по себи је имала вертикалне пруге чија се боја слагала са бојом чипке на кошуљи. Са предње стране је била отворена, па се морала заденут за појас како не би спала Јелек се носио преко кошуље у боји сукње који је био украшен златним, сребрним или шареним везом који се нарочито истицао на тамној подлози. Кецеља се обавезно морала носити преко сукње и било је непристојно изаћи из куће без ње на себи. Жене и девојке су је углавном израђивале саме од домаће вуне, иако је овај процес био прилично дуг и напоран. Требало је ошиштаи овцу, опрати вуну, прести, обојити вуну и тек онда ткати на разбоју. |
|
|